Korisnici skladište svoje živote na hard diskove kućnih računara u formi digitalnih fotografija, digitalnog videa i raznih drugih sadržaja dok poslovni domen sve svoje arhive koje su ranije bile dostupne u vidu dokumenata na papiru konevertuje u digitalne sadržaje enormno zauzimajući skladišteni prostor na serverima obzirom da arhivirani podaci ne postaju ništa manji.
Nedavna studija koju je izvršila kompanija IDC je donela veoma interesantan podatak koji iskazuje u brojevima količine sačuvanih podataka u proteklim godinama na globalnom nivou. Prošle godine ukupna količina podataka na svetu iznosila je približno 281 eksabajt ili 281.000.000 terabajta što je uvećanje od 56% u odnosu na procenjenu količinu podataka koja je zabeležena u 2006 godini i koja je iznosila približno 180 eksabajta.
Međutim predviđanje IDC-a ide i dalje donoseći brojke koje se odnose na narednih nekoliko godina. Naime, pravi bum u arhiviranju podataka se tek očekuje jer će prema predviđanju ove kompanije 2011 godine ukupna količina sačuvanih podataka da iznosi 1.80 zetabajtova što je 10 puta više nego što je podataka sačuvano 2006. za obične korisnike ali i za IT profesionalce ove cifre su svakako one od kojih se zavrti u glavi.
Ovo nije nimalo čudno jer kako zamisliti količinu od 1.8 zetabajta kada smo trenutno u stadijumu da se kapaciteti hard drive-ova još uvek ni ne mere potpuno u terabajtima a da o jedinici koja se zove petabajt ni ne pomišljamo. Da biste bolje shvatili koliko je zaista ogromna količina podataka od 1.8 zetabahjta pomenućemo da trenutno najveći kapacitet pojedinalnog hard drive-a koji se koristi u korisničkim i poslovnim računarima i serverima je 1Tb a hiljadu komada ovakvih drive-ova bi činilo količinu podataka od jednog petabajta.
Jedan milion hard drive-ova kapaciteta 1TB bi činili jedan exabajt. Konačno milijarda hard drive-ova kapaciteta 1TB bilo bilo ekvivalentno skladištenom kapacitetu od jednog zetabajta. Pa kako onda digitalni podaci celog sveta mogu da dostignu cifru od 1.8 zetabajta za tako relativno kratak vremenski period? Odgovor na ovo pitanje je u činjenici da se trenutno u svetu u digitalni oblik konvertuje gotovo sve što može uključujući fotografije, kućne video snimke, video snimke sa kamera za nadgledanje. Ali prema navodima IDC-a ni ovo nije glavni izvor uvećane potrebe za skladištenim prostorom.
Prema izveštaju IDC-a iz decembra prošle godine, mrežni sajtovi bi mogli da sami konstituišu jedan zetabajt skladištenog prostora do 2011 godine, dok su prema ciframa iz prethodne godine zauzimali približno 255 eksabajta. John F. Gantz, jedan od glavnih istraživača IDC-a navodi isto tako da su poslovni sistemi velike trošadžije skladištenog prostora iako veliki deo ovih sadržaja nije uopšte kreiran u njima. Mnogi radnici zaposleni u kompanijama veliki procenat svojih privatnih fotografija, video sadržaja i drugih ličnih podataka donose u preduzeća tako da preduzeća u nekoj tački počinju da budu odgovorna za njihovu zaštitu.
Pored personalnih podataka korporacije takođe osvajaju trend konvertovanja glasovnih poziva i snimaka kamera za nadgledanje u digitalne fajlove sa svrhom arhiviranja. Ovi podaci se samo sakupljaju, fajl za fajlom i njihova količina se stalno uvećava a kompanije će morati da se suoče sa načinom na koji će moći bolje da postupaju sa ovim podacima. Van korporativnog sveta postoji još jedan potencijalno veliki izvor uskladištenih podataka. Naime, 2009 godine analogne televizije bi trebale da pređu na digitalne tako da će se emitovane emisije svakako čuvati u formi digitalnih fajlova pa eto još jednog izvora ogromne količine podataka. Uvećanje podataka koje kreiraju korisnici je proces koji nema obrnut tok i toga smo svesni, ali enormno uvećanje količine podataka nateraće industriju da potraži nove metode za skladištenje podataka i redukuje ili ukloni redundantnost koju imamo danas.
Srpski :